Već gotovo četiri godine svet se trudi da zaleči rane Kosova i Metohije, rane koje je naneo diktator koji nije oklevao da nanese zlo mnogima zbog svojih sebičnih interesa. Ove rane su bile toliko duboke i toliko zapuštene, da je samo odvažna i drastična hirurška intervencija mogla da ih zaleči. Sa nestrpljenjem smo očekivali dan kada će gangrenozno tkivo međunacionalnog sukoba i netolerancije zauvek biti odstranjeno i zamenjeno mladom i naprednom demokratijom.
Taj dan još uvek nije došao. Umesto energične hirurške intervencije zalepljen je flaster. Na površini izgleda kao da je sve rešeno. Vrač nas uverava da je tako. Da, rana možda više ne krvari. Da, rana možda više ne izgleda tako užasno. Ali gangrenozno tkivo je još uvek tu, duboko u njoj, i ova rana neće nikada zarasti sve dok se ovo tkivo odlučno ne odstrani.
Siguran sam da se sećate koliko energije i ličnog uticaja smo morali da uložimo kako bi kosmetski Srbi učestvovali na izborima u novembru 2001. godine, koji su predstavljali osnov za njihovo učešće u radu privremenih institucija lokalne samouprave.
Proces integracije je bio spor i težak i često još više otežan i još više usporen jednostranim koracima i odlukama Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara (SPGS) UN i činjenicom da ono na šta se obaveže obično ne ispuni. Umereni predstavnici kosmetskih Srba su opravdano zabrinuti ponašanjem svojih albanskih kolega u privremenim institucijama lokalne samouprave gde je uloga srpskih predstavnika svedena na puku dekoraciju.
SPGS je formulisao svojevremeno uslove koje treba ispuniti pre bilo kakvih rasprava o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju. Sada, nažalost - pre nego što je bilo šta ostvareno od ovih benčmarkova, koji sažimaju i međunarodna očekivanja, pre dijaloga Prištine i Beograda - SPGS na izmaku svog mandata, žuri da Kosovu da obrise nezavisne države.
Cenim napore SPGS Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju i trudim se da mu pomognem a ne da odmognem. Ali moram primetiti da je jako malo od njegovih projekata i obećanja ostvareno.
Nema na Kosovu i Metohiji vladavine zakona. Da ima, znalo bi se šta je sa kidnapovanim i nestalim Srbima, a ne bi Srbi, kao i ostali nealbanci, bili građani drugog reda i ne bi se protiv njih, u sudovima, vodili sporovi motivisani etničkom mržnjom.
Nema slobode kretanja za Srbe. Da ima te slobode ne bi se na Kosovu komuniciralo samo u okrivu etničkih grupa i zajednica. Da ima slobode ne bi Srbi na Kosovu i Metohiji živeli u enklavama, što je drugo ime za geto.
Enklava je, gospodo, zatvor pod vedrim nebom! Zabijeni u svoje male zajednice, opkoljeni albanskom većinom, Srbi u enklavama žive u permanentnom strahu i znaju da svaki izlazak iz enklave nosi smrtni rizik. Pri tome, UNMIK im priznaje samo individualna prava. O kolektivnim pravima - kakva imaju neke druge etničke zajednice u prilikama sličnim kosovskim - nema ni govora!
Ne poštuju se na Kosovu i Metohiji prava ljudi da ostanu u Pokrajini ili da se vrate na nju. Da se poštuju ta prava, izgnani i raseljeni se ne bi vraćali na Kosovo i Metohiju samo pojedinačno, kako i UNMIK nalaže, već kolektivno i u velikim grupama, onako kako su se Albanci vraćali na Kosovo 1999. i na jug centralne Srbije 2001. godine.
Za četiri godine vratilo se samo dva odsto izgnanih i raseljenih Srba, što znači da bi za povratak svih - ako bi se vraćali istim tempom - bilo potrebno više od sto godina!
Gledajući rastuće kolone albanskih izbeglica, svet je u proleće 1999. godine s pravom govorio o humanitarnoj katastrofi. Zatim su se vratili Albanci, ali su mnogi Srbi morali da pobegnu. I mnogi Romi, Goranci i pripadnici drugih nealbanskih zajednica. Jedna humanitarna katastrofa zamenjena je drugom, s tim što ova druga traje evo već četiri godine.
Nema na Kosovu i Metohiji zdravih osnova tržišne ekonomije. Mafija je bila i ostala najveći privrednik i najmoćniji investitor u Pokrajini, a droga i oružje i dalje su izvor najvećih zarada.
Nema na Kosovu i Metohiji poštovanja svojinskih prava. Srpska imovina se, u prisustvu međunarodnih činilaca, poklanja Albancima. Firme u koje je srpska država decenijama ulagala neovlašćeno se prodaju a da prethodnno nije ni ustanovljena struktura vlasništva.
Nema dijaloga sa Beogradom. Na pomen te obaveze, predstavnici Albanaca većinom pokazuju odbojnost i ljutinu, podsećajući uvek na žrtve koje je albanska zajednica podnela za vreme Miloševićeve vladavine. Dozvolite mi da primetim da je nešto slično govorio i Milošević. Svoju surovost prema današnjim Albancima njegova vlast je pravdala i gresima nekadašnjih albanskih struktura koje su vladale Kosovom u godinama Drugog svetskog rata.
Najzad, Kosovski zaštitni korpus nije smanjen. Kosovskom zaštitnom korpusu date su ingerencije koje ima vojska u jednoj državi, čime je još jednom prejudicirano konačno rešenje statusa Kosova i Metohije.
Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 zaista govori o prenosu ovlašćenja na privremene institucije lokalne samouprave. Ali, ako mi imamo isti cilj, ako želimo da izgradimo istinsku multietničku demokratiju na Kosovu i Metohiji, mi moramo da obezbedimo da se ovaj prenos obavi na pravi način i u pravom trenutku. SPGS insistira da se prenos ovlašćenja izvrši u ovoj fazi, jednostrano i bez ikakvih konsultacija sa Beogradom. On pokreće ovu inicijativu u trenutku kada kosmetski Srbi razmišljaju o napuštanju privremenih institucija s obzirom da ključni problemi srpske etničke zajednice još uvek nisu ni počeli da se rešavaju na pravi način. Ako SPGS nastavi sa primenom svog plana, ovlašćenja će biti preneta jednonacionalnim albanskim institucijama čiji rad do sada nije bio u skladu sa normama multietničke demokratije i tolerancije.
Posledice po budućnost srpske zajednice u Pokrajini biće nazamislive i naš zajednički cilj, istinski multietničko Kosovo i Metohija, biće zauvek izgubljen.
Ujedinjene nacije ne smeju da dozvole da se pod njihovim protektoratom vrši tiho etničko čišćenje. Da se imovina privatizuje bez saglasnosti vlasnika. Da se krše osnovna ljudska prava. Pravo na povratak svom domu, pravo na život, na rad, na kretanje, na odrastanje u bezbednom okruženju i slobodi. Ova prava moraju da uživaju svi, a ne samo jedna nacionalna zajednica. Uz pomoć Ujedinjenih nacija, mi smo postigli da se ova osnovna ljudska prava u potpunosti poštuju u svim ostalim delovima regiona. Samo je jedan izuzetak. Kosovo i Metohija, Pokrajina gde je vlast u rukama Ujedinjenih nacija.
U mnogim dosadašnjim istupima isticao sam veliku opasnost koja dolazi od nepoštovanja preuzetih obaveza i usvojenih akata.
Militantni Albanci počinju verovati da im je sve dozvoljeno. Ekstremisti među Srbima upiru prstom u demokratske vlasti i kažu: Eto šta ste postigli saradnjom sa međunarodnom zajednicom!
Duboko verujemo da je od presudne važnosti da se, pre nego što se preduzmu bilo kakvi novi koraci, izvrši sveobuhvatna i nepristrasna procena uspeha koji je do sada postignut u našem zajedničkom pristupu, da je neophodno postići određene demokratske standarde pre otpočinjanja razgovora o statusu. Rezultati procene bi, potom, trebalo da posluže kao osnova za naš zajednički i podrobno usaglasen plan o daljim koracima. Ulog je veliki i mi ćemo moći da postignemo ovaj zajednički cilj samo uz Vašu podršku i pomoć koje su u ovom poduhvatu od neprocenjive važnosti. Mi smo partneri UNMIK-u i očekujemo da se prema nama tako ponašaju, uz dužno poštovanje i uvažavanje.
Regionalni problemi se ne mogu rešavati iz kosovske perspektive, ali se iz regionalne perspektive može rešavati kosovsko-metohijski problem.
I ponavljam: rešenje, koje ćemo opravdano nazvati konačnim, treba da bude prihvatljivo za sve zainteresovane strane. I za međunarodnu zajednicu.
Rešenje kojim se izlazi u susret ambicijama samo jedne strane uništilo bi čak i privid balkanskog spokojstva.
Želim da vas obavestim da su vlasti u Beogradu spremne za te razgovore. Nećemo u njima nastojati da kosovsko-metohijskim Albancima uzmemo ni delić etničkih prava, ali ćemo tražiti da se poštuju prava države Srbije.
Tražićemo da se misli na posledice koje će konačno rešenje imati po mir i spokojstvo u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji takođe.
Ako me sada pitate verujem li da je došlo vreme za razgovore Beograda i Prištine, reći ću bez dvoumljenja: da, uvek je vreme za konstruktivan dijalog.
Ako me pitate da li je došlo vreme za dijalog o konačnom rešenju odgovoriću odrečno. Ne verujem.
Ubeđen sam da bi dijalogu o konačnom rešenju moralo da prethodi dostizanje onih standarda o kojima je govorio SPGS, ali čini se da smo sve dalje od tih standarda, a sve bliže nekakvoj neproglašenoj a stvarnoj nezavisnosti Kosova.
Ovo je istorijski trenutak za Kosovo i Metohiju. Koraci koje preduzmemo ove godine presudiće da li će Kosovo i Metohija biti izvor stabilnosti u regionu ili će, kako je to slučaj već više do deset godina, nastaviti da bude žarište nestabilnosti na Balkanu.
Na osnovu onoga što sam nedavno video da se dešava u Pokrajini, bojim se ovog drugog.
