Izlaganje dr Nebojše Čovića, potpredsednika Vlade Republike Srbije i predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, pred Komisijom za evropsku bezbednost i saradnju
(Vašington, 19.juni 2002.godine)
Poštovane dame i gospodo,
Godinama smo se mi u opoziciji, uz velike lične žrtve, borili protiv režima Slobodana Miloševića, režima koji je naneo toliko zla mnogim našim građanima i ugrozio stabilnost celog regiona. Kada smo 5.oktobra 2000.godine došli na vlast, bili smo odlučni da se ovog teškog bremena prošlosti oslobodimo iz korena i zauvek.
Vođeni ovim ciljem, preduzeli smo mnoge korake. Doneli smo Zakon o pravima manjina i imenovali predstavnika nacionalne manjine na mesto saveznog ministra koji se bavi problemima manjina. Uspostavili smo diplomatske odnose sa svim našim susedima. U rešavanju krize na jugu Srbije, suočeni sa oružjem, nasiljem i ekstremizmom, pokazali smo mudrost i rešili tu krizu na miran način, usredsredivši se na više mera za izgradnju poverenja i blisko sarađujući sa međunarodnom zajednicom. Danas na jugu Srbije postoji potpuna sloboda kretanja. Osnovali smo multietničku policiju, povukli specijalne snage nakon uspostavljanja mira, demilitarizovali smo oblast i usredsredili se na integraciju naših albanskih građana u sve oblasti društvenog, političkog i privrednog života. Od ukupnog broja od 12.500 raseljenih, gotovo 10.000 etničkih Albanaca se već vratilo u ovaj deo naše zemlje. Uz pomoć naših prijatelja iz međunarodne zajednice, trudimo se da poboljšamo uslove života i infrastrukturu u ovoj nerazvijenoj oblasti. Obavili smo popis i zakazali prevremene opštinske izbore za 28.juli. I, iako je ostalo još mnogo toga što treba da se uradi, mir na jugu Srbije je rezultat našeg zajedničkog uspeha i međunacionalnog pomirenja.
Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, bez obzira na to kakvo će biti konačno rešenje, mi želimo da se izgradi jako i uspešno multietničko društvo, poput ovog koje sam upravo opisao kada sam govorio o jugu Srbije. Mi nastojimo da doprinesemo ostvarivanju ovog cilja, s obzirom na neposredan uticaj koji situacija na Kosmetu ima na stabilnost celog regiona. Ukoliko ne budemo uspešni u stvaranju multietničkog društva na Kosmetu, nemiri i dodatna iseljavanja koji će iz toga proisteći će imati dramatičan i poguban uticaj na političku situaciju u Jugoslaviji i u celom regionu. Ali, ma koliko posledice bile teške i opasne za ostatak regiona, one će biti isto toliko loše ili čak i gore za budućnost Kosmeta. Ako se dozvoli ekstremističkim grupama da prevladaju, pravi gubitnici će biti svi građani na Kosmetu. Te iste grupe ekstremista koje dižu u vazduh autobuse kojima se prevoze Srbi ubijaju i one Albance koji ne dele njihove ekstremističke ideje. Kakvo će to biti društvo u kojem preovladava ekstremizam? Kakve odnose oni mogu da očekuju da imaju sa ostatkom Srbije ako isteraju kosmetske Srbe sa Kosmeta? Uveravam Vas, da bi Kosmet preživeo i ekonomski se razvijao, on mora da ima dobar i konstruktivan odnos sa ostatkom Jugoslavije. U suprotnom, nastaviće da se u nedogled oslanja na velikodušnost međunarodne zajednice.
Stvarnost se, na žalost, suštinski razlikuje od onog čemu svi mi težimo. Postoje istinske prepreke na ovom putu i situacija je mnogo gora od onoga kako neki međunarodni predstavnici na terenu pokušavaju da je predstave.
Pre nedelju dana, građani koji žive na Kosovu i Metohiji obeležili su treću godišnjicu ulaska međunarodnih snaga u ovu pokrajinu. Tri godine olakšanja, radosti i slobode za neke od njih, tri godine agonije, straha i suza za ostale.
Kada su međunarodne snage ušle na Kosmet 12.juna 1999.godine, okončan je neprimeren progon etničkog albanskog stanovništva, osmišljen i vršen od strane Miloševićevog režima. Za Albance je to bio početak novog života za kojim su čeznuli toliko godina. Istovremeno, otpočeli su neprimereni progon i patnja za etničke Srbe i okrutno kažnjavanje onih koji su bili dovoljno odvažni da ostanu na svojim ognjištima za grehe koje nisu nikad počinili.
Kosovo i Metohija je jedini deo bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije gde ljudi ne mogu slobodno da se kreću i gde se nesigurnost i strah od nasilja i smrti uporno i namerno održavaju.
Kada Srbi putuju na Kosmetu, oni putuju autobuskim linijama bez voznog reda. Zbog bezbednosti putnika, ne znaju se dani i vremena polaska i dolaska.
Poslanici srpske Koalicije Povratak dolaze u Skupštinu Kosova i Metohije u blindiranim vozilima, sa velikim obezbeđenjem međunarodnih snaga. Izbor kada će stići i koliko će ostati u Prištini zapravo ne zavisi od njih, već od dobre volje KFOR-a.
Zvaničnici Srbije i Jugoslavije, države čiji je Kosovo i Metohija deo, moraju tri dana unapred da najave svoj dolazak u pokrajinu. Jer neophodna su tri dana da se obave pripreme, provere i složene bezbednosne mere.
Stanje ljudskih prava na Kosmetu u mnogome se razlikuje od stanja ljudskih prava u ostalim delovima bivše Jugoslavije. Za razliku od nacionalnih zajednica u Bosni, Srbima sa Kosmeta nisu pružene nikakve garancije da će njihov jezik, kultura, vera i način života sigurno preživeti i razvijati se u pokrajini. Upravo suprotno, sve zapravo zavisi od hira ili dobre volje, u ovom trenutku UNMIK-a i KFOR-a, i oni nemaju niakve garancije u vezi sa svojim budućnošću. Ovo je istinski i presudan problem, jer Srbi sa kosmeta ne vide ništa što bi moglo da im donese spokoj u vezi sa njihovom budućnošću. Slobode kretanja van nekoliko enklava uopšte nema, nema povratka izbeglica, a atmosfera straha oseća se u samom vazduhu koji Srbi udišu.
Dame i gospodo, dozvolite mi da skrenem pažnju na neke uznemirujuće podatke. Dve trećine ukupnog broja ubistava i otmica Srba i nealbanaca izvršenih u pokrajini u poslednje četiri godine izvršeno je od kada su međunarodne snage ušle na Kosmet pre tri godine. Za ovo vreme, u pokrajini je izvršeno 5.800 napada na Srbe i ostale manjine, 1.138 ljudi je ubijeno na kućnom pragu, u dvorištu, u polju. Cele porodice, generacije koje su živele u istim domaćinstvima, više ne postoje. 1.077 osoba je oteto, a za sudbinu 864 od njih još uvek se ništa ne zna. U većini slučajeva, ove zločinesu počinile osobe koje su porodicežrtava dobro poznavale. U većini slučajeva, ovi zločini su počinjeni u prisustvu članova porodica žrtava. Uprkos tome, mi nismo videli ni najmanji nagoveštaj da će albanski počinioci ovih zločina biti izvedeni pred lice pravde. Zbog ubistava onih koji ne pripadaju njihovoj veri ili njihovom narodu, zbog uzurpacije imovine svojih suseda, zbog uništavanja srpskog kulturnog nasleđa, zbog etničkog čišćenja Kosova i Metohije.
Neoprostivo malo je učinjeno da se otkrije sudbina 1.300 otetih Srba i nealbanaca koji se još uvek vode kao nestali.
Nealbanska imovina nije ni zaštićena ni sačuvana. U većini slučajeva, ukoliko nije potpuno uništena, uzurpirana je od strane etničkih Albanaca. U nekim slučajevima, određene grupe etničkih Albanaca su zaradile veliki novac od izdavanja ove imovine. U pojedinim slučajevima, od izdavanja međunarodnim organizacijama!
Ima onih koji će Vam reći da se situacija "popravlja" na osnovu izveštaja koji pokazuju da se broj ubistava i napada na Srbe i ostale nealbance u prošloj godini smanjio u odnosu na prethodnu. Nemojte im verovati. Srbi i ostali nealbanci su samo naučili pravila igre i kako da se klone opasnosti i nevolja.
Srbi i drugi nealbanci su prisiljeni da žive u enklavama i getima da bi preživeli. Poslednja preostala grupa od 110 Srba živi u jednoj zgradi u Prištini. U jednoj jedinoj zgradi! 1999.godine, u Prištini je živelo 20.700 Srba. danas je ova zgrada njihovo poslednje utočište koje gotovo nikad ne napuštaju. Među njima je 51 dete, uključujući i dvanaestomesečnu bebu. Ova zgrada je njihov dom, njihova škola, njihovo igralište. Ova deca nikada ne mogu da izađu napolje da se igraju. Kroz metalne šipke na svojim prozorima oni samo mogu da gledaju albanske vršnjake kao se igraju u parku.
Ne samo da smanjen broj napada na živote i imovinu Srba i ostalih nealbanaca nije uticao na povećan broj interno raseljenih osoba koje su se vratile svojim domovima, on nije ni zaustavio iseljavanje Srba sa Kosmeta u centralnu Srbiju. Nisu preduzeti čak ni simbolični koraci da se omogući povratak 280 hiljada interno raseljenih osoba i izbeglica na Kosmet. Za tri godine, samo 125 osoba se vratilo svojim domovima. U nedavno sprovedenoj anketi, preko 50 procenata interno raseljenih osoba u cenralnoj Srbiji izrazilo je rešenost da se vrati svojim domovima na Kosmetu. To je njihovo suštinsko ljudsko pravo koje im ne sme biti uskraćeno i mi moramo da se založimo da se u potpunosti ispoštuje u skladu sa normama za koje se zalaže demokratski svet.
Izuzetno sam zabrinut zbog situacije u Mitrovici koja je posledica egzistencijalnih strahova Srba i rezultat dubokog međunacionalnog nepoverenja. Mi zajedno sa UNMIK-om i lokalnim zajednicom Srba u Mitrovici radimo na rešavanju ovog problema. To je dug i osetljiv proces. Srbi u ovom gradu su zabrinuti i uplašeni da će se i njima desiti isto ono što se dešava njihovim rođacima i prijateljima širom Kosmeta. Oni su zabrinuti i uplašeni da će biti izbačeni iz svijih domova, da će i njihov način života i sami njihovi životi biti ugroženi. Zbog toga, rešenja koja proističu iz improvizacije i rpitiska ne mogu da urode plodom. Potrebno je vreme da se izgradi poverenje među svim stranama i da se postignu održivi kompromisi, uz poštovanje interesa svih.
Ekstremizam na Kosmetu je izuzetno snažan i u nekim slučajevima ekstremisti su na vlasti. Da ovo nije slučaj, imali bismo dvojezičnost, međunacionalno poverenje, nepristrasnu policiju i nezavisno sudstvo.
Neki će možda reći da nije moguće da se za dan ili godinu dana napravi ono što je godinama bilo loše. Slažem se i mislim da bi bilo nepošteno reći da su trenutni uslovi gori od onog što je bilo juče. Ja iskreno i duboko poštujem rezultate koji su UNMIK i KFOR postigli pod veoma teškim okolnostima. Ali toliko toga još mora da se uradi. U novembru 2001.godine potpisao sam sa tadašnjim Visokim predstavnikom Generalnog sekretara UN Hekerupom Zajednički dokument koji definiše kako ćemo zajedno raditi na poboljšanju situacije na Kosmetu. Beograd je pokazao kampanjom za učešće kosmetskih Srba na novembarskim izborima i rešavanjem problema albanskih zatvorenika da može da igra pozitivnu ulogu. Verujem da je ključ naše zajedničke budućnosti da se, uz Vašu pomoć, ovaj sporazum dosledno sprovede, sa mnogo dobre volje i energije. Ovo uključuje i veliko zalaganje i rezultate u vezi sa povratkom izbeglica i u vezi sa borbom protiv ekstremista na svim stranama, uz insistiranje da se uspostavi istinska sloboda kretanja širom Kosmeta, da institucije zaista rade i da se pokuša da se problem nestalih reši i na jednoj i na drugoj strani.
Konačno, želeo bih da kažem nešto o trenutnom odnosu između Beograda i kosmetskih Srba. Postoji teorija koju mnogi zastupaju da kosmetski Srbi moraju da nauče da žive isključivo u okviru Kosova i Metohije. Uzgred, izgleda da ova teorija prejuducira budućnost pokrajine, jer pretpostavlja da će Kosmet biti potpuno nezavistan od ostatka Jugoslavije.
Pred zajednicama koje žive na Kosmetu je dugačak put do prave demokratije i istinskog pomirenja. I tek tada ćemo moći da počnemo da razgovaramo o konačnom rešenju. Mi smo danas ovde da jasno ukažemo na više ozbiljnih problema u vezi sa zaštitom ljudskih prava i poštovanjem zakona u ovoj pokrajini. Mi moramo da rešavamo ove probleme na najefikasniji način i što je pre moguće, postižući značajan napredak čak i ove godine. Ukoliko ne budemo uspeli u tome, budućnost Kosmeta će zaista biti mračna i, kao što je nedavno naglasio Ombudsman za Kosovo, ono će nastaviti da bude crna rupa demokratskog sveta kada su u pitanju ljudska prava.
Hvala na pažnji.
