Dame i gospodo,
poštovani i dragi prijatelji,
Znate li šta kažu radikalni Srbi? Kažu: "Čović nas je izdao, uvek je na strani Albanaca!" A znate li šta izjavljuju radikalni Albanci? Glasno i preglasno izjavljuju: "Nismo zadovoljni Čovićem!"
Reći ću kasnije nešto o ekstremizmu i srpskom i albanskom, o politici zasnovanoj na maksimalističkim zahtevima. Sada, dozvolite mi da vas podsetim na zbivanja koja su na jugu Srbije, u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa,prethodila našim mirovnim naporima.
Posle povlačenja jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova i
Metohije, što se desilo u skladu sa kumanovskim Vojno-tehničkim sporazumom, granice prema Albaniji i Makedoniji - zbog tadašnjeg blagog gledanja KFOR-a na albanske ekstremiste - postadoše nezaštićene i propusne.
Preko tih granica na jug Srbije su nagrnuli kriminalci i ekstremisti, a sa njima prljavi novac, droga i ratna tehnika, minsko-eksplozivna sredstva,oružje i municija.
Sve je bilo pripremljeno za velike nevolje.
Ekstremisti su zaposeli delove Kopnene zone bezbednosti, izvesna naselja u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa pretvorili u svoja utvrđenja, iskoristili besputne terene i homogenizaciju albanskog stanovništva. Od 21. juna 1999. do 21. novembra 2000. godine izveli su 296 napada, ubili pet policajaca i povredili trideset trojicu, lišili života šest civila i trojicu povredili, ranili dva člaia misije Ujedinjenih nacija, izveli dva kidnapovanja i uništili mnogo državne i privatne imovine. U 134 slučaja koristili su automatsko
naoružanje, u 79 slučajeva mitraljeze, u 47 slučajava upotrebili su snajpere, u 62 slučaja minobacače... Postavili su na raznim mestima protivtenkoveke i ostale mine što je za posledicu imalo brojne pogibije i teška ranjavanja u dvadesetak sluččajeva.
U delovima dve opštine na jugu Srbije, u Preševu i Bujaiovcu -
zastrašivanjem stanovništva, eskalacijom nasilja i oružanim zaposedanjem čitavih prostranstava, ograničavanjem kretanja građana i ukidanjem slobopa -ekstremisti su narušili teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije. Bili su krivi za ozbiljno kršenje Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija i Vojno tehničkog sporazuma iz Kumanova.
Srpske i jugoslovenske demokratske vlasti su izabrale čvrstinu i odmerenost. Odlučile su da ništa ne učine bez dogovora i saradnje sa međunarodnim ustanovama. Zatražile su razumevanje mnogih razumnih i lojalnih građana albanske nacionalnosti. I znajući da je laganje u politici bilo znak i stil prethodnog režima, vlasti Jugoslavije i Srbije odlučile su da ništa ne obećaju što ne mogu ispuniti i da ništa ne ispune mimo obećanja i dogovora.
U ostvarivanju tih novih ciljeva i nove politike održani su važni
policijski položaji i preduzete mere dozvoljene Vojno-tehničkim sporazumom. Sačuvane su saobraćajnice i saobraćaj, u prvoj fazi, učinjen koliko-toliko bezbednim.
U drugoj fazi već je funkcionisalo Koordinaciono telo Savezne vlade i Vlade Republike Srbije, bilo je mnogo diplomatske aktivnosti, mnogo pregovora sa prvacima albanskih partija. Veoma delotvorni kontakti uspostavljeni su sa predstavnicima NATO, OEBS-a, EUMM, UN, KFOR-a, UNMIK-a i drugih međunarodnih institucija uz veliku i iskrenu pomoć svih ambasadora u Beogradu. Pojačane su odbrambene aktivnosti vojske i policije sa formiranjem Združenih snaga bezbednosti, učvrščena je logistička podrška jedinicama na položaju, znatno je popravljen moral vojske i policije.
Poštujući dogovor iz Velikog Trnovca od 30. decembra 2000, postignut u prisustvu međunarodnih garanata, policija je uklonila svoj punkt iz tog sela i obustavila ofanzivna dejstva prema ekstremistima. Ekstremisti su, međutim, nastavili sa provokacijama da bi izazvali žustru reakciju i predstavili se kao žrtve "srpske represije". No, bilo je to nešto već viđeno, ponavljanje ponovljenog.
Ogromni mirovni napori nisu mogli ostati bez dobrog ishoda. Srpska zvanična politika je, nizom iskrenih nastojanja i dobrih mera, uznastojala da razvije poverenje etničkih Albanaca u nove jugoslovenske i srpske vlasti. Na inicijativu Koordinacionog tela formirana je radna grupa za kontrolu zakonitosti u radu policije. Njene nalaze - koji su najčešće rezultat pomnog ispitivanja pojedinačnih slučajeva - dobijaju svi zainteresovani, a najpre oni koji su bili žrtne izvesnih nesavesnosti i nezakonitosti.
I neka niko ne misli da su oni nesavesni državni zvaničnici koji su se na jugu Srbije nasmejali redu i zakonima, kao u Miloševićevom periodu, dobili prećutnu amnestiju i blagoslov. Dobili su otkaze, a protiv najvećih prekršilaca povedeni su krivični i sudski postupci.
Mislim da je ovakvo shvatanje prava i dužnosti u obavljanju državnih poslova donelo uspeh na jugu Srbije.
Kao što znate mi smo prvo uz pomoć međunarodnih posrednika stvorili plan rešavanja krize u celom Pčinjskom okrugu, objavili ga ne krijući nijednu njegovu pojedinost, a zatim dobili za njega razumevanje i saglasnost svetske zajednice. Prva faza tog plana podrazumevala je pripremu, podršku i zaštitu, druga faza uspostavljanje bezbednosti i mira u regionu, treća je bila posvećena političkom, ekonomskom i socijalnom razvoju.
Svetska zajednica je nagradila naše napore ukidanjem Kopnene zone bezbednosti i smanjenjem Vazdušne zone bezbednosti. Kopnena zona bezbednosti, kao što znate, bila je zamišljena kao tampon, kao prostor koji u dužini od 402 i širini od pet kilometara razdvaja Vojsku Jugoslavije i međunarodne bezbedonosne snage na Kosovu i Metohiji.
Taj period, kada su pripadnici Vojske Jugoslavije i KFOR-a jedni druge gledali s predrasudama i nepoverenjem, kao što se neprijatelji gledaju, sada pripada prošlosti.
Gospodo, nemam dovoljno vremena za sve detalje, ali nudim vam jedan sveden i kratak spisak naših pregnuća i rezultata u Pčinjskom okrugu:
Poboljšana je bezbednost okruženja, postignuta puna sloboda kretanja. Započeli su veliki radovi na obnovi infrastrukture. Uz pomoć OEBS-a, započeta je obuka multietničke policije koja je i formirana, opremljen je i otvoren njen centar za obuku u Mitrovom polju, otvoreni su njeni punktovi u albanskim i u srpskim selima. Dislocirane su vojne i policijske snage, demilitarizovan je region. Primerice, u maju 2001. bilo je 6130 policajaca i 8.500 vojnika, u februaru ove godine ostalo je 958 policajaca i 1390 vojnika, raspoređenih u 27 punktova.
Povratak albanskih izbeglica učinjen je postojanim i bezbednim. Teško ću ovde izbeći komparaciju i jedan uzdah: voleo bih kad bi se takvim tempom i Srbi vraćali na Kosovo!
Dalje, za više od 6.000 građana albanske nacionalne zajednice organizovana je redovna mesečna pomoć. Oni dobijaju hranu, higijenska sredstva i odeću.
Započeta je isplata naknade građanima zbog štete nastale u ratnim dejstvima.
Na jugu Srbije se sada užurbano obnavljaju porodične kuće, škole, dečje ustanove, objekti kulture i sporta. Za te ciljeve, i za smeštaj interno raseljenih lica, Vlada Srbije uložila je značajna sredstva.
Srazmerno svojim moćima, Vlada je veliki novac odvojila i za razvoj ekonomije u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, za informisanje, za pomoć verskim zajednicama.
Dosledno sprovodeći odluku o amnestiji prekinuli smo istražne postupke protiv 47 Albanaca koji su učestvonali u oružanoj pobuni.
Sve to i što-šta drugo što je učinjeno ne može odmah i spektakularno da popravi prilike, ali može da pokaže nameru i dobru volju.
Gospodo, mi smo sada naše najveće napore usmerili na organizovanje poštenih izbora u ove tri opštine kako bi nova lokalna vlast, saobrazna etničkoj strukturi biračkog tela, dobila poverenje stanovništva i preuzela odgovornost za budući razvoj sela i varoši. Nadamo se uključenju predstavnika etničkih Albanaca u rad Koorodinacionog tela, u komisije zadužene za jačanje civilnog društva, za demokratsku kontrolu vojske i policije, za socijalno-ekonomsku revitalizaciju naselja.
Hoću da kažem: činimo sve što je u našoj moći, a često imam utisak da pokušavamo i više od toga. Na žalost, naša volja još ne uspeva da suzbije radikalizam ni u jednom ni u drugom narodu, ni kod Srba ni kod Albanaca.
Ništa nije milije nekom srpskom ultradesničaru nego da uzvikne kako nova srpska vlast, izlazeći u susret interesima i zahtevima Albanaca, u stvari prodaje i predaje Srbiju.
Ništa nije preče nekom pregrejanom Albancu od proizvodnje zaraznog
nezadovoljstva. On večno pokazuje odbojnost prema državi Jugoslaviji i državi Srbiji. On gorljivo umanjuje rezultate u izgradnji civilnog društva. On će, najzad, pod zastavom druge države, pod zastavom Albanije, da se zakune na bespoštednu borbu protiv srpskih i jugoslovenskih vlasti. Svih vlasti, pa i ovih koje istrajno propovedaju nacionalnu i versku toleranciju.
Takvima se, gospodo, ugoditi ne može, a ja se uzdam da takvi nisu u većini; da će glas njihov, i uticaj, u promenjenim okolnostima postati zanemarljiv.
Da bi se to desilo, da bi pobedila politička mudrost, potrebno je da međunarodna zajednica stalno pokazuje simpatije za graditelje međunacionalne trpeljivosti i antipatije za proizvođače nesporazuma i njihovu ratujuću leksiku.
Sve što smo postigli na jugu Srbije, mirno rešenje koje smo dobili, moramo sada sačuvati uz pomoć međunarodnih činilaca i svih dobromislećih ljudi.
Hvala vam na pažnji i razumevanju.
