(Međunarodna konferencija "Izazovi bezbednosti u jugoistočnoj Evropi-načini izgradnje stabilnosti i poverenja", Beograd, 22.maj 2002.godine)
Dame i gospodo, poštovani prijatelji,
Kažu da je jedan kongoanski diktator svojevremeno izjavio da se neće dozvoliti balkanizacija Konga. Ne znam da li je to šala ili zbilja, ali znam da je naše poluostrvo - umesto da bude poznato po svojoj velikoj istoriji, po veličanstvenoj umetnosti, po svetskim čudima i prirodnim lepotama - postalo poznato po nasilnom cepanju i usitnjavanju. Termin balkanizacija ušao je u sve svetske leksikone da označi upravo to: usitnjavanje.
Naravno, pre usitnjavanja uvek se dešava secesija.
U Povelji Ujedinjenih nacija ne predviđa se i ne pominje secesija, štaviše ona je u potpunoj ontološkoj suprotnosti sa duhom Povelje. Poštovanje teritorijalnog integriteta država podignuto je u Povelji na rang ustavne norme, pa ipak su na raznim stranama sveta, na Balkanu naročito, proteklih decenija jačale razjedinjujuće sile i secesionističke struje. Njihovo snaženje u nekadašnjoj "velikoj" Jugoslaviji dovelo je do građanskih ratova i velikih etničkih čišćenja.
Sledeći svoje geopolitičke, geostrateške i ekonomske interese, izvesni činioci svetske politike, svesno ili nesvesno, pripomogli su rastur Jugoslavije, eufemistički nazivajući secesiju razdruženjem.
Gospodo, razdružiti se mogu države, koje imaju ili su imale međunarodno-pravni subjektivitet. U nekadašnju jugoslovensku zajednicu nisu bile udružene države nego narodi, ali ko je o tome mislio devedesetih godina upravo proteklog veka!? Kad interesi viču obično stradaju istina i logika.
Tako se desilo da su administrativne granice na prostoru nekadašnje Jugoslavije, povučene u dogovorima i nagodbama komunističkih lidera nekadašnjih republičkih i pokrajinskih oligarhija, postale državne granice. Sada ceo svet priznaje da se u jugoslovenskoj drami išlo "prerano, predaleko i prebrzo".
Desilo se to da je jedan nacionalizam nagrađivan, a drugi kažnjavan i kažnjen. Jedan je nacionalizam uziman za saveznika, drugi za neprijatelja, a bilo bi kudikamo bolje da je svaki nacionalizam posmatran kao bolest ljudske inteligencije i kao takav otklonjen i učinjen neškodljivim.
Dabome, znam da su i nacionalizmi različiti, da svako izjednačavanje vodi uprošćavanju. Moramo priznati, međutim, da je zbog teškog istorijskog nasleđa i starih krvavih međusobica, nacionalizam balkanskih naroda izuzetno opasan.
Sve sam ovo rekao kako bih mogao postaviti pitanje: Da li smo se, posle svega što se ispodešavalo na jugoistoku Evrope, primakli željenoj bezbednosti ili smo se od nje odmakli ?
Mislim da bi najprecizniji bio i najparadoksalniji odgovor: primakli smo se možda onoliko koliko smo se odmakli. Posle mnoštva zločina i ratnih užasa, svim jugoslovenskim narodima potrebno je smirenje i očišćenje, što nas vodi ka zaključku da dolaze godine mira i spokojstva. Na žalost, iz građanskih ratova su i ljudi i narodi izašli sa različitim osećanjima: od trijumfalizma do stida, depresije i razočaranosti. Mnogi Srbi, kako mi se čini, većinom misle da su izigrani i prevareni, ostavljeni da žive u nekoliko država i da budu manjina tamo gde su do juče bili narod. To nas, na žalost, vodi zaključku da je na Balkanu jedino sigurna nesigurnost.
Albanci, čini mi se, u velikoj većini, nastupaju sa negovanim nezadovoljstvom. Albanski ekstremisti na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji takođe, sanjaju neku veliku etnički čistu državu, a u "Platformi za rešavanje albanskog pitanja" Akademije nauka Albanije citira se Abdil Frašeri, nekadašnji ideolog albanskog nacionalnog pokreta, koji je ovako govorio uoči Berlinskog kongresa: "U slučaju da velike sile ovaj junački i slobodoljubivi narod kazne ostankom u ropstvu i još gore podelom između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mir, jer Albanci nikada neće prestati da se bore za dobijanje svoje nacionalne nezavisnosti".
Pazite: "Balkansko poluostrvo nikada neće imati mir...".
Gospodo, nazovimo stvari njihovim imenom: Virus rasparčavanja na jugoistoku Evrope, na balkanskom poluostrvu, nije pobeđen!
Citiraću sada misao Karla fon Klauzevica koja je hiljadama puta citirana: "Rat je nastavljanje politike drugim sredstvima". Gospodo, to važi i za građanski rat. I njega pripremaju nacionalne vođe, lideri nacionalističkih stranaka, ideolozi i političari.
Ako, dakle, opasnost od novih krvavih sukoba na Balkanu nije bitno smanjena, dužni smo da naš put do stabilnosti učinimo jasnim i privlačnim. Svi narodi i države evropskog jugoistoka treba da se nađu u evropskim integracijama i organizacijama. Slažem se sa albanskim akademicima koji su kazali da granice balkanskih država u budućnosti, u Evropskoj Uniji, "neće biti kineski zid", nego će se "transformisati u etno-kulturne granice".
Albanski nacionalizam može da krene različitim putevima u budućnosti. Može da nastavi putem koji je Milošević odabrao pre mnogo godina, putem koji vodi u nove sukobe, krvoprolića i rasparčavanje. Putem koji vodi ga gubitku života. Međutim, ukoliko međunarodna zajednica, uz iskrenu pomoć i saradnju zemalja u regionu ostane dosledna u nastojanju da pokaže da je kontraproduktivno slediti ovaj mračni put on može da krene drugim putem. Ka istinskom pomirenju, toleranciji, stabilnosti i saradnji u regionu. Naša uloga u ovoj borbi je da pokažemo našim građanima albanske i svih drugih nacionalnosti da smo odlučni da obezbedimo da se njihova ljudska prava u potpunosti poštuju i da imaju sve pogodnosti i obaveze koje se daju građanima istinskih demokratskih zemalja.
Pominjući evropske integracije i organizacije, mislim i na vojne i na civilne strukture. Davno je rečeno: Rat je suviše ozbiljan da bi se prepustio vojsci. Toj misli Klemansoa, međutim, sasvim razložno je suprotstavljen ovaj stav: "Mir je suviše potreban da bi se poverio samo civilima". Zato mi se čini da predvorja za ulazak u neke organizacije, kao što je Partnerstvo za mir, i same te organizacije, kao što je NATO na primer, treba da budu otvoreni za sve balkanske države. Kako stvari sada stoje sve su one namerne da uđu u NATO, ali se jednima kaže " vi ste na vratima!", drugima se veli "vi ste blizu!", trećima se poručuje: "Možda u doglednoj budućnosti!"
Nedavno je na samitu Atlantskog pakta u Rejkjaviku definitivno potvrđeno da će Slovenija, Bugarska i Rumunija uskoro dobiti poziv za ulazak, da su Hrvatska, Makedonija i Albanija kandidati za priključenje, da SR Jugoslavija za sada nije ni na jednom spisku.
Jugoslavija će uskoro biti u okruženju, u položaju sasvim neravnopravnom u odnosu na susede. Sve zemlje oko nje (osim Bosne i Hercegovine) biće u alijansi, pa će ona - ako na primer zbog Kosova dođe u spor sa Albanijom - automatski biti u sporu sa celim svetom! Mađarska, međutim, ako bude imala sporove sa Rumunijom zbog položaja Mađara u Erdelju, raspravljaće kao članica alijanse sa članicom alijanse, u alijansi! Politička i državnička mudrost nalaže da se takva mogućnost stvori za sve zemlje evropskog jugoistoka kako bi se ubuduće sporne stvari rešavale u organizacijama kojima pripadaju ili će pripadati svi zainteresovani za ishode i rasplete.
Znam da je za ulazak u ovakve međunarodne organizacije potrebno ispuniti izvesne uslove, na primer stvoriti civilnu kontrolu vojske, ali verujem da Evropa može svojim razumevanjima i pomoćima da skrati čekanja i najzad ubrza ispunjenje tih uslova.
Mislim da bi se izvesne buduće opasnosti mogle izbeći hitnim prijemom Savezne Republike Jugoslavije, to jest Srbije i Crne Gore, u Partnerstvo za mir.
Gospodo, ako govorimo o procesu uključenja jugoistočne Evrope u međunarodne integracije u oblasti bezbednosti, moramo reći da čekanje nije deo procesa.
Neizvesnost takođe ne može biti deo procesa.
Jugoslavija se vratila u mnoge međunarodne organizacije. U Interpolu ona već istrajno radi, a Interpol joj pomaže da uspešno obavi dekriminalizaciju društva. Izvesni mafijaški i švercerski kanali su otkriveni, a izvesne njihove veze pokidane zahvaljujući dobroj saradnji policija i carinskih službi nekoliko balkanskih zemalja. Taj dobar primer mogao bi biti ohrabrenje za demokratske vlade balkanskih država da potraže puteve saradnje u drugim oblastima, u vojnim poslovima svakako. Nadam se dolasku nekog budućeg, boljeg vremena u kome balkanske države, svaka posebno, neće proizvoditi sve, pa i ono što drugi proizvode bolje od njih, i neće razvijati sve, pa i ono što drugi razvijau brže od njih, nego će u okvitu zajedničke bezbedonosne organizacije svaka od njih dobiti posebne i podnošljive obaveze. Takva raspodela odgovornosti, i finansijskih napora, pomogla bi zemljama evropskog jugoistoka da veći deo nacionalnih dohodaka odvoje za privredni i kulturni razvoj, za obrazovanje, za povećanje standarda stanovništva.
Ako bismo se svi zavetovali na ispunjenje tog cilja, i predvideli rokove i načine njegovog ostvarivanja, onda bismo mogli govoriti o procesu.
Hvala što ste me saslušali.
