(Izlaganje Nebojše Čovića, predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, na međunarodnoj konferenciji "Sigurnost na Balkanu posle 11.septembra" u Atini 25.maja)
Dame i gospodo, dragi prijatelji,
Kad posmatramo krvavi rastur nekadašnje jugoslovenske države i učinak nacionalističkih lidera Srba, Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca, moramo sebi da postavimo neizbežna pitanja:
Može li se krvoproliće ponoviti?
Mogu li balkanske razjedinjujuće sile opet zapretiti evropskom miru i spokojstvu?
Sa žaljenjem odgovarajući potvrdno, pokušavam da navedem šta danas umanjuje i šta uvećava opasnosti.
U Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Rumuniji, u Bugarskoj, u Makedoniji, u Grčkoj, u Albaniji, na vlasti su mlade demokratske partije i to svakako umanjuje opasnosti. Ta okolnost podupire moj optimizam.
Grčka je već u Evropskoj uniji , a sve ostale balkanske zemlje su na putu u Evropsku uniju. To znači da će vođstva balkanskih zemalja poštovati pravila igre i, najverovatnije, ništa neće učiniti što bi zasmetalo ostvarenju tog cilja.
Najveća opasnost dolazi od ekstremizma dela kosovskih Albanaca koji nastupa otvoreno i agresivno, ignorišući i srpska i hrišćanska prava na teritoriji Kosova i metohije. Nacionalizam i ekstremizam kosovskih Albanaca je, uostalom, ostao neporažen u sukobima koji su vođeni na razvalinama nekadašnje Jugoslavije. Međunarodna zajednica ga je nenamerno podržavala u okviru svoje opravdane borbe protiv režima Slobodana Miloševića, koji je svim građanima SRJ i Srbije ugrozio ljudska prava, a saveznici se nikad ne odbacuju odmah i lako posle pobede.
Dugotrajna blagonaklonost prema ovakvom savezniku, međutim, može ojačati desnicu u drugim nacijama, pre svega u srpskom narodu čiji nacionalistički front smatra da su Srbi pogrešnoshvaćeni i kinjeni od međunarodne zajednice i sanja o novim namirenjima i revandikacijama.
Dozvolite mi zato da kažem: međunarodna zajednica treba da balkanski rebus rešava oprezno i da ga napokon reši održivo i trajno.
Ne smemo zaboraviti, međutim, da jedan deo srpske i crnogorske javnosti, iz istorijskih razloga, iz navike, ne veruje posrednicima sa Zapada i ne nada se više u posrednike sa Istoka. Bolesni od ksenofobije, oni sve današnje odgovore traže u prošlosti. Oni pišu i misle kao da nisu propale dve univerzalne imperije, turska i austro-ugarska.
Prošlosti se moramo vraćati i mi, koji nismo oboleli od nacionalizma i ksenofobije, ne zato da bismo živeli sa starim animoznostima i mržnjama nego da bismo izvukli pouke iz ranijih nesnalaženja i promašaja.
Skrećući vašu pažnju na tu neospornu istinu da su za krupne događaje, i dobre i loše, potrebne godine hotimičnih i nehotimičnih priprema, ja želim da postavim pitanje: za koji se čin sada, u godini 2002, spremaju balkanski narodi?
Ako je suditi prema zvaničnim deklaracijama mladih balkanskih demokratija, spremaju se za večni mir u okvirima Evropske Unije. Ako je suditi po teritorijalnim aspiracijama i secesionističkim planovima još neporaženog ekstremizma dela kosovskih Albanaca, taj veliki san se neće brzo i lako ostvariti. Tačnije: ostavrenje tog sna uporno kvare crtači novih geografskih karata.
Smatrajući da je rano za rasprave o konačnom statusu Kosova, napominjem da se te rasprave ne mogu ni voditi ni okončati bez Beograda. Najgore rešenje bilo bi etnički čisto Kosovo bez Srba i sa skoro dva miliona kosovskih Albanaca koji ne priznaju Srbiju i Jugoslaviju. Ovakvo rešenje sigurno nije održivo i perspektivno otvara prostor za moguće nove-stare sukobe i konflikte.
Naš stav je jasan: mi želimo multietničko Kosovo, sa svim pravima i obavezama. Izjašnjavamo se za integraciju, homogenizaciju i harmonizaciju, ali naglašavamo da toga neće biti bez potpunog trijumfa demokratskih snaga na Kosovu i Metohiji. Samo demokratske snage biće spremne da stvaraju međuetničko poverenje.
I kada već upotrebljavam ovu magičnu reč, poverenje, želim da spomenem primer Kosovske Mitrovice, grada koji je opravdano ili neopravdano, postao simbol srpske neposlušnosti prema međunarodnoj zajednici. Bilo kakvo ograničenje slobode kretanja je pogrešno i mi moramo da imamo na umu da ovaj problem mora da se rešava širom Kosova i Metohije, a ne samo u Kosovskoj Mitrovici.
Dame i gospodo, u Hagu se danas sudi srpskom nacionalizmu, a sudi se tamo i hrvatskom i muslimanskom nacionalizmu i ekstremizmu. Sve vođe kosovskih Albanaca su se javno obavezale da žele nezavisno Kosovo. Sada oni žure da ostvare svoj sepratistički projekat, da se domognu nezavisnosti pre nego što svetska zajednica popusti pred razložnim zalaganjima protiv duplih standarda u politici. Ukoliko oni uspeju u ovim pokušajima, ukoliko se umesto toga ne usredsrede na izgradnju istinski multietničkog društva, bojim se da će to biti Kosovo bez Srba.
Zaustavljanje separatizma i ekstremizma je i kratkoročan i dugoročan zahtev i uslov svih uslova za mir na Balkanu i stoga mora brzo započeti energičan, intenzivan obračun sa kosovsko-metohijskim zločincima i kriminalcima, bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost.
Solidarnost balkanskih naroda takođe spada u tu vrstu večno važećih potreba. Politika koja bi-gledajući jugoslovenske nevolje-rekla "to se dešava nekom drugom", bila bi nemudra i kratkovida i nekreativna politika, štaviše i opasna.
Dalje, mi se Kosovom i Metohijom moramo baviti iz regionalne perspektive, jer samo takav pristup može doneti dugoročnu stabilnost. Bilo kakvi pokušaji da se problem Kosova rešava u vakuumu, bez uzimanja u obzir regionalnih problema biće osuđen na propast. Zato se status Kosova i Metohije ne može rešavati bez pomišljanja na posledice koje će svako predloženo rešenje imati po opstanak celovite Bosne i Hercegovine, po mir u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Ponavljam ono što sam nedavno već rekao: rešenje svih regionalnih nevolja treba tražiti u kompromisima, u održivoj stabilnosti, pa zato sve strane u sukobu treba da se odreknu maksimalističkih zahteva. Nijedna strana ne bi smela da dobije sve i nijedna da izgubi sve. Ispunjenje svih zahteva jedne strane donelo bi dugoročno i dugotrajno sukobljavanje sa ostalim stranama. Zato i kažem da je potrebno otkloniti i samu mogućnost borbe za teritorije, a ohrabriti borbu za prava. Bez dijaloga Beograda i Prištine, nema trajnog rešenja i taj dijalog mora da se vodi iskreno, konstruktivno, na osnovama realnosti i bez politike svršenog čina. Pristrasnost i predrasude izvesnih međunarodnih posrednika bi samo otežale rasplet i učinile ga krajnje neizvesnim, te stoga međunarodna zajednica mora da ima kredibilitet na svim stranama. Posrednik koji ugađa samo jednoj strani, i sluša samo glas njenih lobista i navijača, nije nikakav posrednik.
Sve ovo vidim kao zbir dugoročnih i kratkoročnih zahteva i ciljeva.
U taj zbir spada i zahtev koji se tiče podupiranja i pomaganja demokratije u svim zemljama regiona. Molim vas da mi verujete da će-ako propadnu reforme u Srbiji i Crnoj Gori, ako tranzicija bude suviše bolna, ako veliki deo stanovništva bude prisiljen na strahovita odricanja i besparicu-u Beogradu pobediti srpski Le Pen!
Izbacimo iz ove rečenice Srbiju i Crnu Goru, uzmimo u razmatranje bugarske prilike, ili makedonske, ili hrvatske, ili rumunske prilike. I tamo, u Bugarskoj, u Makedoniji, u Hrvatskoj, u Rumuniji postoji desnica i desnica desnice koja bi silno ojačala nakon sloma liberalnih i reformističkih ideja i koncepcija. Bosansko-hercegovački slučaj je još komplikovaniji, jer tamo bi se pojavilo đavolje trojstvo, imali bi svog firera i Srbi i Bošnjaci i Hrvati. Kopije Miloševića, Tuđmana, ... bi svakojako nastojale da prevaziđu originale.
Užasna bi bila sudbina Balkana i sudbina Evrope ako bi se obistinilo ovo nelepo predviđanje. Slutim da bi tada opet bili na ceni politički pometenici i nezadovoljnici koji-u zavadi sa svima i svakim, a nevični dijalogu i nespremni na kompromise-vazda nastupaju sa osvajačkim ambicijama.
Zato i kažem da je neophodno javno distanciranje svetske zajednice od svih takvih političara koji nastupaju kao osvajači. Ponavljam i podvlačim: od svih, bez obzira kom nacionalnom korpusu pripadaju. I to je, rekao bih, još jedan zahtev sa kratkoročnim i sa dugoročnim važenjem.
Moramo rešiti probleme prognanih i raseljenih ljudi, koji su veoma usamljeni a svaki dan im počinje košmarom. Moramo se izboriti za brz i spokojan povratak tih ljudi, za njihov bezopasan i lak pristup imanjima i zavičajima. Moramo se postarati da Zajednički dokument o saradnji UNMIK-a i Savezne Republike Jugoslavije bude sproveden dosledno i precizno.
Postoji, međutim, jedan posao koji se može nazvati samo kratkoročnim: stvaranje asocijacije, čiji bi cilj bio staranje o zajedničkim regionalnim problemima. Rizikujući da dosadim ponavljanjem ponovljenoga, kažem i sada da bi takva asocijacija bila naša vežba i priprema za ulazak i život u Evropskoj Uniji.
Onome sagovorniku koji ustvrdi da je kod tolikih evropskih i svetskih, civilnih i vojnih organizacija nepotrebno stvaranje takve asocijacije na evropskom jugoistoku, reći ću da nije dobro očekivati sva rešenja i sve odgovore u Briselu i iz Brisela. Takva očekivanja bi, verujem, i zvaničnicima u Briselu bila mrska.
Izvinjavajući se za ovaj polemički diskurs, za neslaganje sa pretpostavljenim mišljenjem koje možda niko i neće izgovoriti, zahvaljujem vam što ste me saslušali.
