SIDNEJ, 9. septembra (Tanjug) - Članovi jugoslovenske
reprezentacije na 27. Igrama u Sidneju, deo Olimpijskog sela u kome
provode najveći deo dana, u žargonu su nazvali "kontejner selo".
Ovakav naziv naši olimpijci nadenuli su svom olimpijskom
zaseoku, zbog toga što kuće u tom delu sportskog grada podsćaju na
kontejnere. Spolja gledajući, kućice stvarno ne deluju
reprezentativno. Gabariti kuća su naizgled mali, ali kada se uđe u
unutrašnjost, dobija se sasvim drugačija slika.
Ima, međutim, sportista koji su smešteni i u komfornim
višespratnicama čija zdanja deluju impresivno. Te kuća koje su
isturene i koje stvaraju utisak luksuznog i lepo urađenog grada,
nalaze se pored jezera koje celoj okolini daje prijatan izgled.
Kada se krene dublje u selo, takav utisak se naglo gubi, jer
pogled počinje da puca prema "kontejner naselju" u kome su smešteni
i drugi sportisti. U jugoslovenskoj misiji ne misle da je domaćin
bio nepravičan prema nama, jer su Australijanci pa i drugi viđeniji
gosti kao recimo Sspanci, prve jugoslovenske komšije.
S druge strane, živost na ulicama Olimpijskog sela je
očita. Sportisti iz celog sveta bezbrižno šetaju, jer ni ptica bez
provere ne može da uđe u njihovo naselje. Svaki nacionalni tim
prima goste, ali je u zavisnosti od veličine tima, broj posetilaca
ograničen.
Jugoslovenska ekipa dobila je, recimo, samo 13 propusnica
koje se mogu koristiti u toku dana.
Kontrola ulaska u selo je rigorozna. Sve što se više
približava dan početka Olimpijskih igara, Australijanci postaju sve
neumoljiviji. Svi putnici, bilo gde da su se uputili u okviru
širokog olimpijskog prstena, kontrolišu se još na ulazu u vozilo.
Nisu isključene druge vrste kontrola ni tokom vožnje kroz selo.
Redari i policajci su vrlo revnosti i na prilazu Olimpijskom
selu. Kada se stigne ispred tzv. internacionalne zone u kojoj se
prihvataju gosti, suočavate se sa još dve kontrole. Prvo, uzima se
novinarska akreditacija i dodeljuje specijalni pas. Zatim, prolazite
kroz skener i ručnu obradu i tek tako pretreseni stižete u
internacionalnu zonu.
Mukama novinara ili bilo kog drugog posetioca Olimpijskog
sela ni tu nije kraj. Iz tog prostora mobilnim telefonom se poziva
kancelarija iz koje dolaze specijalno ovlašćene osobe koje jedino
imaju pravo da gosta uvedu u Olimpijsko selo. Opet zatim sledi
kontrola i provera propusnica.
Tek što čovek odahne i pomisli da je došao u slobodno
selo, shvati da postoji još jedna prepreka. Ljubazni jugoslovenski
domaćini, a to su najčešće sekretarice naše misije Marina
Leković i dve lepe Srpkinje iz Australije Dragana i Natalija,
pozvaće vas u malo, ružno vozilo na solarnu energiju da vas prevezu
do jugoslovenskog centra jer je samostalna šetnja selom zabranjena.
Slična procedura ponavlja se i u povratku.
Svaka nervoza i napetost prestaju kada se gost nađe među
svojima. U našoj misiji vlada radna, vesela i harmonična atmosfera.
Promet je veliki, ali to nikome ne smeta. Valjda se i na taj način
kompenzuje siromašni društveni i zabavni sadržaj u Olimpijskom
selu.
